Da li ste se ikada zapitali koliko tajni imate? Koliko postoji ljudi kojima možete otkriti bitne stvari u svom životu?
Iako sam čuo da tajne koje imaju, ljude često muče, ja svoje baš volim. Čak i onima koje nisu smešne da se nasmejem uz neku pouzdanu osobu. One su deo nas i prate nas gde god da krenemo. :)
Dubokoumno, nema šta. Ali se baš zamislih, pa da bacim to na papir. Pardon, ekran. ;)
Koliko puta sam sanjao neke stvari koje ne mogu sebi da objasnim? A čvrsto verujem da svaki san ima svoje značenje i da je najbolji način da uđemo u našu podsvest - sanjanje. Još u davna vremena, različite pročočice, gatare i ko sve ne su pridavali veliki značaj snovima, ali danas se njima prilazi sa psihološke strane, koja je, priznaćete, prihvatljivija.
Elem, sanjam ja sinoć sebe na treningu džudoa kako me trener zove da se vratim. Zaista nikada nisam bio tip kojeg zanima bilo kakvo nasilje. Ipak, trenirao sam džudo godinu dana, ne znam kako. A što je još interesantnije, u isto to vreme sam pohađao i muzičku školu, svirao klavir. Ovek sam bio dete suprotnosti. I sad se pitam, zašto me trener u snovima zove da se vratim? :)
Elem, svi smo upoznati sa tragedijama koje možemo da vidimo na televiziji "Pink". Ja sam se sa tim davno pomirio i shvatio da to gledaju ljudi koji imaju IQ 70 i kraj. Svaka budala ima svoju zabavu. A onda se setim sebe kad sam bio mali. Koliko sam vremena provodio pred TV-om? Ijaaaaooo. Pa ako sam ja tada provodio po ceo dan pred TV-om, onda današnja deca provode još više. Ali šta gledaju? Ne želim da znam! U takvim trenucima želim da ukinem "Pink". Nije ni čudo što današnja deca nauče prvo da kažu "marš" i sve moguće psovke, a "hvala" nikada ne koriste.
Sećam se jednog crtaća kad sam bio mali. Ne mogu da se setim kako se zove. Ako neko zna neka mi pomogne. Uglavnom, radi se o nekom dečaku koji je svašta radio u životu. I šta god krene, ne može da uradi. Onda pokuša ponovo. Ali ni onda ne uspe. Onda kaže sebi: "Sve što hoću to i mogu!". Nakon toga uradi sve što je želeo.
Summa summarum, šta sam ja mogao da usvojim iz jednog takvog crtaća, a šta usvajaju deca danas sa "Pinka"? Avaj, i šta reći?
Čitajući neke komentare za prošli post, bacim pogled još jednom na to što sam napisao. I zapitam se, odakle u stvari ova podela? Setim se da nas je još Vuk Karadžić zeznuo kada je epskim i lirskim pesmama dodao epitete muške i ženske. Muške su bile jer su pevale o nekim događajima, a lirske jer su pevale o osećanjima. Da li je to još onda Vuk Karadžić vršio diskriminaciju? Kako bre ženske, jer imaju osećanja? Ma imamo i mi valjda osećanja, majku mu? I tako do danas, u malo izmenjenom obliku, ostadoše "ženske" sve one pesme koje pevaju, jelte žene i govore o nekim osećanjima, a ako muško peva o osećanjima, onda ga ostali muškarci ne podnose. Eto ti sad. Nepravdi nikad kraja. :)
Napomena: Ovim postom ne poništavam veličinu ovog čoveka! Samo izdvojih neke interesantne činjenice. :)
Koliko nam je u svakodnevnom životu važna muzika? Meni je neophodna poput vazduha. Poput sunca na nebu. Poput vode.
Mogu li da zamislim jedan dan bez nje? Ne mogu nikako.
Nakon što me probudi alarm telefona, prvo što uradim jeste da uzimam daljinski i uključujem mini-liniju. Trenutno u njoj spava CD Ricky Martina. :)
Volim mirnu muziku. Volim balade. Volim nadahnjujuće pesme. One koje me vrate u život. Ali i one koje me dotuku kada sam tužan. Sve su mi jednako bitne.
Volim da se vraćam pesmama koje sam pre voleo. Evo, danas ceo danas ceo dan slušam Fergie-Big girls don't cry. Iako bi mnogi rekli da je "ženska" pesma, i dalje je volim.
Uživajte! ;)
Ah... Niti sam filmoljubac, niti romantik. Ali... Kada sam pogledao ovaj film, zapitao sam se da li je to zaista tako? Duuuugo sam verovao da je Titanik najveće filmsko ostvarenje. Imam ga na CD-u, gledao sam ga milion puta, a opet ga gledam svaki put kada ide na nekoj televiziji. Sve do jednog momenta... Drugari su stalno pričali o nekom filmu "Notebook" i govorili mi da moram da ga pogledam. Čim sam čuo da je ljubavna priča, shvatio sam da film nije za mene. Ali jedne večeri, u nedostatku materijala za zanimaciju, pogledah ovaj film. I požalih... Što ga nisam pogledao ranije. Shvatih koliko je bitno da su pravi ljudi pored nas. Shvatih po prvi put, šta znači zaplakati uz film.
Ali... I dalje ne verujem u ljubav i mislim da ovako nešto postoji samo na filmu.
Enjoy!
Ah... Koliko samo maštam? Mislim da mi je ovih 17 godina života prošlo u maštarijama. Više i ne umem da razdvojim šta je realno, a šta ne. U poslednje vreme često razmišljam o uređenosti svog života. Znaaam, idem previše unapred. Ali i kada sam bio mlađi, uvek sam imao starije drugove. Moja generacija je za mene uvek bila previše detinjasta. I sada razmišljam o fakultetu. Moje želje uveliko prelaze granice Srbije. Želim da odem negde u Evropu. Kuckam razne stvari na google i tražim sebi idealno mesto pod ovim suncem. Javi mi se onda jedan "mali" problem. Gledajući našu državu, moji roditelji imaju para. Mogu bez problema da mi finansiraju bilo koji fakultet ovde, ali ne i u inostranstvu. Pronađem jedan lep fakultet u Americi sa mogućnosti stipendiranja internacionalnih studenata. Moji me bukvalno mole da ne odem tako daleko. Tražim dalje... Tražim sebe. Pijuckam kafu i ponovo tražim. Da li previše maštam? Izgleda da neću baš tako brzo saznati.
Videh iz nekih prethodnih komentara da me na poznajete iako se o meni dosta moglo zaključiti iz prethodnih postova. :) Elem, oko prethodnog posta imam da kažem samo par stvari. Ubuduće ne čitam komentare ljudi koji imaju IQ ispod 70 i nema problema. Mogli ste pročitati iz prethodnih postova da obožavam da dramim, pa je negde i bilo logično da prohisterišem u nekom postu. :) Sanjarenja, znam da me niko neće moliti da se vratim (sem sanjam kojeg puno pozdravljam ovim putem), ali to nisam ni očekivao. Do sledećeg posta, puno vas pozdravljam i volim. :) I šaljem vam jednu pesmu koju slušam uvek kada sam raspoložen, pa i trenutno. :)
Napomena: Slušajte je na YouTube-u, jer mi na blogu već svira Britney Spears, pa da se ne preklapa muzika. :)
Da. Velika slova u naslovu nisu zbog preglednosti, nego zato što prokleto VIČEM.
Muka mi je od svega! Da li je moguće da i na ovom blogu postoje budale o kojima pišem sve vreme? Moguće je.
Budi ono što jesi! Budala! Drugačije ne umem.
Nema me do daljnjeg. A možda i nikad više.
Često se zapitam da li previše tražim što želim da živim u mestu gde se ljudi međusobno poštuju i uvažavaju? Ne želim da se divim osobama koje su ljubazne i uviđajne! Želim da to postane svakodnevica! Iz ličnog iskustva mogu reći da ljudima mnooogo znači jedno malo "hvala" ili "oprosti". Da li je to neki ponos? Osećaj superiornosti? Ili šta već? Pa ne želimo da izgovorimo ove jednostavne reči. Na primer, ja dobijam nervni slom kada mi neko stane na patiku, jer u poslednjih 5 godina kupujem samo bele patike jer mi se ta boja jako sviđa i onda kada mi neko na očišćenu i premazanu patiku doda blato, poludim. A koliko je to sve manje dramatično kada mi neko kaže "izvini"? Ali ne! U današnje vreme mogu samo da očekujem brecanje, poput "šta hoćeš"? Nakon takvih situacija, zaista se zapim. Koliko je teško biti ljubazan?
Nošen svojim trenutnim raspoloženjem i nekim obavezama u gradu, pešačim dobro znanim ulicama. Sunce mi se i dalje smeje. Setim se da sam video na internetu jedan lep telefon, mislim da je i nedavno izašao, pa odlučih da ga pogledam u prodavnicama i raspitam se o ceni. Svideo mi se i uživo. Košta oko 200 evra, sa 5-10e razlike od prodavnice do prodavnice. Presabiram se i shvatim da ću morati da potrošim svu ušteđevinu i da tražim od mojih još 50e. Na putu do kuće samo smišljam izgovore. I tako, čekajući promenu svetla na semaforu, ugledam jednu malu cigančicu koja prosi. Ima možda 3-4 godine. Jedan stariji čovek vadi iz džepa par gvozdenjaka i pruža joj. Ona mu uputi osmeh sjajniji od sunca koje me je u tom trenutku obasjavalo i nestade u gomili. Postideh se svoje pohlepe. Stigoh do svoje zgrade. Duboko udahnem. Penjem se do drugog sprata. Ulazim u stan. Svojim roditeljima ne govorim ništa. Telefon može i da sačeka.
"Neizmerna sreća leži u usrećivanju drugih."
I danas sam neobično srećan. :) Vreme utiče na mene. Ništa novo. Probudili su me zraci sunca, po prvi put ove godine ne lažni, već topli. Kako je svet ponovo lep. Odlazeći do brata, šetam ulicama mog grada. Soliteri sijaju novim sjajem. Ceo grad je ponovo na nogama. Pišem ove rečenice kao da su za sastav deteta trećeg razreda osnovne škole. Nema veze. Tako se i osećam. Bezrazložno srećan. Nadam se da će ta sreća da potraje, bar do sutra. :)
Iz prethodnih postova se vidi da često razmišljam o tome.
Nakon mnogo naprezanja i pokušaja da shvatim da li takav neko postoji, došao sam do zaključka. Da, postoji! Uvek je tu za mene. Uvek je bio i uvek će biti. Nikada me nije izneverio. Uvek je bio sa mnom i u lepim i u teškim trenucima. Kada sam ljut, nije se budio ukoliko ga ponekad udarim. Kada sam tužan, uvek mi je na svojstven način stavljao do znanja da me razume. Razumeo je svaku moju suzu i svaki uzdah. I sada je pored mene. Smeši se. I čeka.
Moj klavir.
Izvinjavam se, ali ne mogu, ne mogu i ne mogu!
Čitam različite postove, odlazim na različite blogove. Jasno da je lepo nekome ko posveti pažnju tvom blogu, tu pažnju i uzvratiti. Ali kada naletim na ljubavne pesme, ljubavne priče. Stvarno ne mogu. Ne želim da ostavljam komentare u kojima se krije lažna sreća niti da napišem nešto neprikladno. Ljudi se prema meni nisu lepo ponašali u poslednje vreme. Ma i ranije. Izgubio sam veru u ljude, a u ljubav ne verujem uopšte. Nemam ni jednu osobu na ovoj planeti (sem sestre) koja me nije nikada izneverila. Uvek sam se vodio time da ne mogu da očekujm da neko bude dobar prema meni, ako ne pokažem da sam i ja prijateljski (ili kako god) nastrojen prema njemu/njoj. Ali NE! Meni se to uvek vratilo lošim. Sada sam totalno drugačiji. Imati me za prijatelja je kao osvajanje Mont Everesta, a imati me za partnera se graniči sa naučnom fantastitkom. Tako da... Ne zamerite. That's the world.
Setih se drage mi knjige Ive Andrića "Znakovi pored puta". Koji su to znakovi pored puta? To su sve one male stvari koje nam mnogo govore, a koje često ne primećujemo.
U sledećem trenutnku, na televiziji pronalazim klizanje na ledu. Divim se sposobnosti i umetnosti klizača. U jednom momentu, devojka se priprema da uradi trostruki okret... I pada. I mene je zaboleo njen pad, jer se u svakom pokretu vidi koliko je truda uloženo za tih pet minuta pred kamerama. Ali šta je ona uradila? Izvela je najgraciozniji pokret rukom, pokazala drugima da je "baš tako htela" i nastavila da osvaja. Za one obazrivije, pokazala je životnu mudrost na delu.
Važno je, posle pada, znati ustati!
| « | Februar 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | ||||||
"Ispred nas je samo večnost, nekad bol, a nekad nežnost."
- Novembar 2012 [1]
- Jun 2012 [1]
- Maj 2012 [1]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [1]
- Novembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [3]
- Mart 2011 [1]
- Februar 2011 [21]
- Januar 2011 [2]
- Decembar 2010 [12]
