Naiđu tako neki dani kada je sve tmurno i mračno. Samo... Nešto ih je previše u poslednje vreme. Gde je to sunce? Gde je taj cvet? Zašto su samo sivi oblaci iznad nas? Tako osetim da su me i najbliži napustili. Ne, fizički su oni prisutni, ali... Nekako ih nema. Blede. Ne razumeju. Ne žele. Ili prosto ne mogu. Trudim se da se pridružim ovom ništavilu, ali to nisam ja. Ovo nije moj svet. Uvek ću biti kao korov u polju cveća. Ili kao cvet u polju korova. Na kraju bude nebitno. Bitno je biti deo većine, a trenutno nisam u stanju. Nisam nikada. Neću ni biti.
"Volja je bit svega" rekao je jedan od najboljih svetskih filozofa, koji stoji rame uz rame sa Voletrom kojeg sam spominjao ranije. Šopenhauer. "Volja predstavlja gospodara, a intelekt slugu". Složićete se sa ovim konstatacijama. Međutim, postoje neke stvari koje proizilaze iz ovoga. Naime, ponovo ćete se složiti da je najvažnija volja za životom. Ona predstavlja slepi nagon. Volja koja je slepi nagon nikada ne može biti zadovoljena, tako da su bol, patnja i trpljenje neminovni.
Kada malo razmislite. Kakva je situacija u našim životima? Ljude se trude i rade da bi opstali. Pogotovo u zemlji kao što je naša. Nema preteranih zadovoljstava i radimo i trudimo se da bismo zadovoljili osnovne potrebe. Zato Šopenhauer kaže: "Šest dana bede i sedmi dosade."
Uvek sam se pitao ko tačno živi iznad mene u zgradi? Viđam neka dva momka često. Mnogi kažu da je njihov stan, tj. da je njihova majka načisto poludela od njih i otišla. Viđao sam tu ženicu par puta ranije. Tiha, mirna, jasno da nije mogla sa njima. Međutim, šta se gore dešava i ko tamo životari, niko ne zna. Uvek se nova lica kreću kroz zgradu. Sinoć je u pola dva neko iz tog stana šetao štikletinama po parketu. Da, nemaju tepihe. To sam siguran, jer čujem svaki put kada spuste krevet noću. Šetala je ta budala nekih 15ak dok mi nije sve živce pokidala, a onda je prestala. Čula se graja u hodniku, a zatim auto koji negde odlazi. Nije ni čudo što su u mom ulazu vrata stanara uvek dobro zaključana.
Nikad me nećeš razumeti. Da li ne želiš ili ti ja ne dopuštam? Možda to niko i ne može. Možda sam ja previše specifičan. Još jednom sam ostao povređen. Opet sam u situaciji da ne mogu da te okrivim, jer ti svaku situaciju savršeno upakuješ. Uvek te direktna krivica obiđe. Možda krivica i jeste u tebi, samo se previše bojim šta dolazi nakon što ostane gola istina? Možda je onda ipak bolje živeti u lažima.
Jedan od najgenijalnijih filozofa svih vremena, François Marie Arouet, poznatiji kao Volter je u svojoj 65 godini života napisao delo "Kandid". Delo je objavljeno 1759. godine u Ženevi. Kao i na mnoga Volterova dela, javnost je oštro reagovala i ubrzo ga i zabranila. Uprkos tome, knjiga stiže u Pariz, a zatim i u mnoge druge evropske gradove. Ovo je jedno od njegovih napopularnih dela. Samo za vreme njegovog života, "Kandid" je doživeo 40 izdanja.
Delo je napisano na osnovu Leibnitz-ove teze da je ovaj svet najbolji od svih mogućih svetova. Volter se tome protivi. Ovu izjavu stavlja u usta filozofu Panglossu i vodi na put njegovog mladog učenika Kandida. Vodiće ga po celoj Evropi i pokazivati mu ratove, krađe, ubistva, silovanja itd. Na kraju putovanja, učenik shvata da ovaj svet ipak nije najbolji, jer ako je najbolji, kakvi li su tek oni drugi? Demoralisanom učeniku Volter kaže: "Treba obrađivati svoj vrt". Koje je značenje ovoga? Neophodno je shvatiti da je svet loš, ali ne da bismo kukali, već da bismo ga promenili i učinili boljim. Neka svako obrađuje svoj vrt, tj. neka uradi okoliko koliko je u njegovoj moći. To i nije baš tako teško, zar ne?
Kada su 1734. godine špampana Volterova "Filozofska pisma", u kojima hvali versku i političku tolerancija i engleski način života, francuska javnost ih je oduševljeno primila, ali službeno je delo smatrano jeretičkim. Knjiga je spaljena, a Volter je morao napustiti Pariz. Gledajući kako mu spaljuju knjige na lomači, Volter je rekao: "Moje knjige su kao kesteni. Što ih više peku, više se prodaju."
"Gost iz oblaka"
Skočanjeim rukama prigrćući
ćebe oko promrzlih ramena,
s nogama u mojim cokulama,
neki se bog kraj naše peći greje.
Žene u peć trpaju cepanice,
greju vodu za kupanje, čerupaju kokoš,
kuvaju mu čajeve, privijaju
rakijave i zejtinjave obloge,
iznose pogaču, kruške iz vodnjike,
lubenicu iz sanduka zobi,
iz podruma donose rakiju,
s tavana skidaju
buđave šunke, sireve pune crva.
Dok se on greje, dok jede i pije,
i dok jedući i pijući sluša
njihove molitve koje ne razume,
ja, bos i gladan,
kroz prozor gledam u mrak:
sneg zavejava kubik drva.
Ljubomir Simović
Jedan od glavnih problema koji ima ovo društvo jeste sklonost ka generalizaciji apsolutno svega.
Skoro svaki dan mogu da čujem kako se neko žali na rad svojih lekara. I svi lekari u državi su loši i niko ne zna da radi, pa to ti je. Svaka baba je postala stručnija od ljudi u belim mantilima. Svi se razumeju u sve. Kaže pre neki dan moja drugarica na sred časa filizofije: "Svi lekari leče istim lekovima. Uvek ćeš dobiti aspirin, febricet, brufen ili nešto slično" Ja ostajem šokiran. Da li je moguće da zaista tako misli? Onda kreće niz predloga šta lekari treba da rade. "Zašto niko ne radi antibiogram?" Devojko, to što si ti juče naučila da antibiogram uopšte postoji, ne znači da svi lekari treba da ga koriste kad god im pacijent zakuca na vrata. I tako... Ove priče se nastavljaju. U školi, na ulici, na facebook-u... Nema kraja. Kada bi svako posvetio malo više pažnje oblasti u kojoj je on stručan, bilo bi mnogo više stručnjaka, a što je najvažnije, bili bismo mnogo bolji ljudi.
Iako u velikom gradu, noćas je sve tako tiho. Sedim na terasi kuckajući ove redove i prosto čujem svoju samoću. Slušam i pesmu "Ovo je strašno velik grad i zato nema razloga da budeš sam u njemu..." Međutim, ovo veče je nekako posebno. Čujem šum okeana gde se trenutno nalazim. Trčim po plaži udišući slobodu punim plućima. Galebovi me obleću. Trgnem se i ostajem tu gde jesam. Automobili prolaze, ljudi prolaze, psi laju... Da li iko oseća...? Da li iko oseća ovaj težak vazduh? Da li iko čuje uzdisaje ljudi ovog grada? Nekako smo se udaljili. Gde su nestali toplina i osećaj bliskosti? Da li je ikog briga za to? Nema nas. Večeras nas nema. Svako je otišao putem svojih obaveza u neki skriveni kutak života.
S obzirom da sam, nazovi bolestan, mogu sebi dopustiti da budem dokon. Razmišljam o mnogim stvarima. Setim se uglavnom i svog bloga, pa se vratim svojim razmišljanjima od ranije. Iako se dugo nisam vraćao ovde, bilo mi je drago da imam neka stara razmišljanja zabeležena. Međutim, ništa se nije promenilo. Ni u mojim blog-razmišljanjima, a ni u realnom životu. Svi moji stavovi su i dalje isti, glupi ljudi su i dalje glupi, sve ide nekim svojim dobro poznatim tokom. Jedina promena jeste da se radovi u ulici pored moje škole bliže kraju. Napokon! I eto... Poželeh da opet budem veran svom blogu. Nedostajao mi je. Nedostajali ste mi.
| « | Novembar 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | ||||
"Ispred nas je samo večnost, nekad bol, a nekad nežnost."
- Novembar 2012 [1]
- Jun 2012 [1]
- Maj 2012 [1]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [1]
- Novembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [3]
- Mart 2011 [1]
- Februar 2011 [21]
- Januar 2011 [2]
- Decembar 2010 [12]
