Izdaleka samo sve k'o zvezda sja...

I danas sam neobično srećan. :) Vreme utiče na mene. Ništa novo. Probudili su me zraci sunca, po prvi put ove godine ne lažni, već topli. Kako je svet ponovo lep. Odlazeći do brata, šetam ulicama mog grada. Soliteri sijaju novim sjajem. Ceo grad je ponovo na nogama. Pišem ove rečenice kao da su za sastav deteta trećeg razreda osnovne škole. Nema veze. Tako se i osećam. Bezrazložno srećan. Nadam se da će ta sreća da potraje, bar do sutra. :)

Iz prethodnih postova se vidi da često razmišljam o tome. 
Nakon mnogo naprezanja i pokušaja da shvatim da li takav neko postoji, došao sam do zaključka. Da, postoji! Uvek je tu za mene. Uvek je bio i uvek će biti. Nikada me nije izneverio. Uvek je bio sa mnom i u lepim i u teškim trenucima. Kada sam ljut, nije se budio ukoliko ga ponekad udarim. Kada sam tužan, uvek mi je na svojstven način stavljao do znanja da me razume. Razumeo je svaku moju suzu i svaki uzdah. I sada je pored mene. Smeši se. I čeka.

Moj klavir. 

Izvinjavam se, ali ne mogu, ne mogu i ne mogu!

Čitam različite postove, odlazim na različite blogove. Jasno da je lepo nekome ko posveti pažnju tvom blogu, tu pažnju i uzvratiti. Ali kada naletim na ljubavne pesme, ljubavne priče. Stvarno ne mogu. Ne želim da ostavljam komentare u kojima se krije lažna sreća niti da napišem nešto neprikladno. Ljudi se prema meni nisu lepo ponašali u poslednje vreme. Ma i ranije. Izgubio sam veru u ljude, a u ljubav ne verujem uopšte. Nemam ni jednu osobu na ovoj planeti (sem sestre) koja me nije nikada izneverila. Uvek sam se vodio time da ne mogu da očekujm da neko bude dobar prema meni, ako ne pokažem da sam i ja prijateljski (ili kako god) nastrojen prema njemu/njoj. Ali NE! Meni se to uvek vratilo lošim. Sada sam totalno drugačiji. Imati me za prijatelja je kao osvajanje Mont Everesta, a imati me za partnera se graniči sa naučnom fantastitkom. Tako da... Ne zamerite. That's the world.

Setih se drage mi knjige Ive Andrića "Znakovi pored puta". Koji su to znakovi pored puta? To su sve one male stvari koje nam mnogo govore, a koje često ne primećujemo.
U sledećem trenutnku, na televiziji pronalazim klizanje na ledu. Divim se sposobnosti i umetnosti klizača. U jednom momentu, devojka se priprema da uradi trostruki okret... I pada. I mene je zaboleo njen pad, jer se u svakom pokretu vidi koliko je truda uloženo za tih pet minuta pred kamerama. Ali šta je ona uradila? Izvela je najgraciozniji pokret rukom, pokazala drugima da je "baš tako htela" i nastavila da osvaja.  Za one obazrivije, pokazala je životnu mudrost na delu.
Važno je, posle pada, znati ustati!

Na Liparu

Jeste li mi rod siročići mali?

Il' su i vas, možda, jadi otrovali,

ili vas je slabe progonio svet?

Pa dođoste samo - da kad ljude znamo,

Da se i mi malo bolje upoznamo,

U dvopevu tužnom pevajući set.

Mi smo male,        

Al' smo znale 

Da nas neće

Niko hteti,

Niko smeti

Tako voleti

Kao ti

- Ćiju ći.

Moje 'tice lepe, jedini drugari,

U novome stanu, poznanici stari,

Srce vam je dobro, pesma vam je med;

Ali moje srce, ali moje grudi,

Ledenom su zlobom razbijali ljudi,

Pa se mesto srca uhvatio led.  

S belom bulom,

Sa zumbulom,

Šaren - rajem,

Rajskim majem,

Cvećem, mirom,

Sa leptirom,

Letimo ti mi

Srca topiti

- Ćiju ći.

Moje 'tice male, jadni sirotani,

Prošli su me davno moji lepi dani,

Uvelo je cveće, odbeg'o me maj,

A na duši osta, k'o skrhana biljka,

Il' ko tužan miris uvelog bosiljka,

Jedna teška rana, težak uzdisaj.

Đura Jakšić

Evo, nedavno se vratih sa časa engleskog jezika. S obzirom da je moj grad snova Los Anđeles i zbog još mnogih drugih stvari, osećam da moram da naučim taj jezik gotovo kao srpski. I sve razmišljam kako je znanje jezika najbitnije da bismo nekog drugog razumeli. A onda se dublje zamislim. Da li je? Koliko puta je potrebno razumeti nečiji pokret, pogled... Na kraju krajeva i nečije ćutanje i pogled u očima nam mogu reći mnoge više nego more reči.
Nikada mi neće biti jasno zašto je propao jezik - Esperanto. Lično taj jezik smatram genijalnom zamisli, ali eto. Na kraju ipak ostaje jedan univerzalni jezik. Upravo spomenuti, koji se krije u pogledima drugih ljudi. Razme ga svako ko se malo potrudi. :)

"Zima, zima, e pa šta je?
Ako je zima nije lav.
Zima, zima, pa neka je.
Ne boji se ko je zdrav."

 E, pa svašta je! I ja je se baš zato i bojim. Mislim da bih mogao da napišem knjigu "1000 zašto, 1000 zato" koja bi za temu imala samo zimu. Nije mi dosta što ne mogu mrdnem nigde od hladnoće, nego sam se još i razboleo. Još uvek držim toplomer pod rukom, pa ne znam kolika je temperatura, ali gadna neka. E, zimo, zimo. Mrzim te! (Koji jubilarni put?)

Nakon što sam imao priliku da pročitam post blogerke behappy o knjigama, uzeh danas da opet pročitam "Orkanske visove". :) Pošto sam i ranije neke knjige čitao po dva-tri puta, shvatio sam da koliko god puta da čitate neku knjigu, uvek ćete pronaći nešto novo, nešto što vam je promaklo. Tako je i sada. Puno dublje mogu da uđem u psihologiju junaka nego pre dve godine kada sam isto to čitao.

Setim se u međuvremenu svoje omiljene slikovnice "Hajdi". Čoveče, koliko su mi te slikovnice značile kada sam bio mali. Danas ne znam da manja deca uopšte znaju za njih. Pitam se da li i postoje uopše još uvek.

Kad sam već spomenuo slikovnice, ne mogu da izostavim i moj omiljeni crtani film - "Lepotica i zver". Obožavao sam, pardon, i dalje obožavam dugometražne crtane filmove. 

Ah, divnih li sećanja! :))

- Tolerancija? Šta je to?
- Pa znate, to je ono kada prihvatamo druge ljude sa svim razlikama koje poseduju.
- Ne razumem.
- A odakle ste vi?
- Iz Srbije.
- Ha. Naravno.

Evo jedan od milion razloga zašto ne volim Srbiju, a ovo je centralni razlog.
Eeee, odakle početi? Od toga da sam ja u osnovnoj školi bio "autsajder" jer sam svirao klavir? Od toga da moj nazovidrug dobije nagon da ubija kada vidi Rome u knezu? Od toga da se kod nas ljudima koji su gej lome glave? Uf, zaista smo zaglibili.
Što se tiče mog muziciranja, to je sasvim jasno da je samo u Srbiji moglo da se dogodi da te zbog toga šikaniraju i da bi u svim normalnim državama to bio plus.
Druga konstatacija. Kako je objasniti? Koliko puta sam samo čuo da su nekog isprebijali samo zato što je romske nacionalnosi? Kada tako nekog isprebijate, gde će on naći pomoć i utočište? Osoba bez zdravstvenog osiguranja i koja živi ispod Savskog mosta. A koliko puta je neko oterao onu cigančicu iz kneza što prodaje ruže? Sa sve stavom: "Kako se ona usuđuje da meni priđe?". Da, da. Svi ste vi mnogo vredniji od njih. A kada stigneš kući i budeš uživao u toploj hrani, seti se onda cigančica možda neće imati šta da jede, jer danas nije prodala ni jednu ružu!
Treće. Toliko ispričana tema, a nismo se pomakli iz kamenog doba. I opet ću na blogu pročitati uvredljive komentare netolarantnih ljudi. U prirodi svakog čoveka je da se bori protiv onog što ga ugrožava. Ali! Na koji način vas ugrožava gej populacija? Ono su u vašoj blizini. Živite u istom gradu. Dišete isti vazduh. Volite iste stvari. Ali ne vredi. Njih treba istrebiti jer su prosto drugačiji od vas! A jako interesantna stvar jeste da su gej ljudi uglavnom jako lepi, a oni koji ih ne podnose su ružni ljudi. I kako takvim ljudima objasniti da gej ljudi ne žele njihovu ružnu facu i seljačke manire? 

I sada su svi pomislili kako sam ja asocijalan i gej, pa imam razumevanja za sve njih. Ali gle čuda! Nisam ni jedno ni drugo. Ja sam samo mali čovek koji suviše obraća pažnju na stvari koje ga okružuju i želim da budem Don Kihot.
Samo sam malo više tolerantan. Probajte i vi! Nije teško.

Šta je ono s čime se danas identifikujemo? Šta je ono što nas predstavlja? 
Mene predstavlja moje znanje. Mala postignuća koja me čine onim što jesam. A koliko se sve te male stvari cene u Srbiji? Recimo 0.5%. Šta ja mogu da vidim u svom društvu i u svom kraju? Mogu da vidim neznanje. Mogu da vidim nerazumevanje. Mogu da vidim bahatost. Ja ću se predstaviti svojim diplomama i priznanjima, a evo moj "opšteprihvaćen i obožavan" drug će sa osmehom izaći iz tatinog bmw-a. A šta ostaje nakon što on izađe iz tog bmw-a? Ostaje jedna šuplja glava. I na koga će se ugledati prosečna mlada osoba u Srbiji? Na njega naravno.
Nema veze. I dalje ostajem pri svom. Ako nisam u većini, ne znači da nisam u pravu.
I svaki put kada pomenem ovako nešto, prva reakcija je da sam kivan što drugi imaju više od mene. Da li imaju? 

Evo, posle nekih mesec dana, vraćam se na svoj blog. 
Zašto me nije bilo? Jednostavno, kada su mi dani previše ispunjeni, nemam vremena. Kada sam suviše tužan, onda tugujem i nisam u stanju da pišem. Na početku godine su mi dani bili ispunjeni, a onda ovo drugo. Nekako osećam da ova godine neće biti lepa. Ali kako kaže Njegoš: "Čašu meda još niko ne popi što je čašom žuči ne zagrči". Valjda tako mora biti. 
I eto. Nakon par dana provedenih u zamračenoj sobi uz zvuke Balaševića, izašao sam na beogradske ulice. I ništa se nije promenilo. I dalje je hladno, glupi ljudi su i dalje glupi, sve teče po svom "redu". Dok sam otišao do Tiće, pored mene je prošlo nekoliko grupica "opasnih momaka" ispuštajući neartikulisane zvuke i "razmazujući" se po ulici. Živote! Kada će takvi odrasti? Ili se možda vraća BG 90te? Ma ne.
Stanje u glavi? Haotično. Vidi se iz priloženog.

S obzirom na to da ću u narednom periodu imati više vremena nego inače, to vreme moram maksimalno koristiti. Za početak, drugaricini mama i tata odlaze na neko putovanje, pa će tamo ostati i za Novaka. Stan je od sutra praaaazan. :) Pošto mi je kod kuće postalo poprilično dosadno, Maja, Tića i ja se do daljnjeg selimo na Novi Beograd. Možda se ipak vratim kada mi bude nedostajao miris kuvane hrane, jer smo svi apsolutno nesposobni da skuvamo bilo šta osim supe iz kesice, kafe i čaja. :))

Nakon mnogo vremena provedenog u nerviranju, vraćam se snimcima, pesmama, intervjuima osobe koja me uvek oraspoloži, a to je Vesna Vukelić Vendi. Verujem da svi nemaju baš lepo mišljenje o njoj, ali je ona meni fascinantna jer može da izgovori 200 nebuloza za 2 minuta. :) Ponekad kada dublje proanaliziram neku rečenicu, pomislim da je ona možda genije na ivici ludila, kao i svi pre nje. Odmah nakon toga pustim sebi neku njenu pesmu i razuverim se. :) Bilo kako bilo, iz depresivne faze me je izvukla. Ako ima još nekih nervoznih na ovom blogu, šaljem vam jednu njenu pesmicu. :)

Iz situacija koje su mi se u skorije vreme dogodile proizilazi da prosto ne mogu nikome da verujem. Na svakom koraku stoji neko drugi ko će pokušati da te upropasti. Svi, svi, svi, ali SVI gledaju samo svoju korist i kada pokušaš da uradiš nešto protiv njih, pa makar to bilo i pravedno, progutaće te. Kada uradiš nešto dobro, to će ti se BEZ IZUZETKA vratiti loše. Niko nikada neće znati da ceni tvoju dobrotu i žrtvu zato je bolje da se preobratim ili prvom prilikom odem iz ove naše raspale zemlje. U životu nisam bio ovako pun pozitivne energije. Hoću da poludim! 

Određeni komentari koje sam danas pročitao su me naterali da se zamislim. Uhvatio sam sebe kako razmišljam o prolaznosti nekih stvari koje se još nisu ni dogodile. Često kada je u toku nešto lepo, ja imam strah da će se to brzo završiti. Razmišljam samo o tome i taj osećaj mi ne dozvoljava da se u potpunosti prepustim trenutku. Sledeće godine moram naučiti sebe da više uživam!

• Novembar 2012 [1]
• Jun 2012 [1]
• Maj 2012 [1]
• Mart 2012 [1]
• Februar 2012 [1]
• Novembar 2011 [10]
• Avgust 2011 [3]
• Mart 2011 [1]
• Februar 2011 [21]
• Januar 2011 [2]
• Decembar 2010 [12]

• Generalna [53] 

• Rektalni alpinizam
• Noć koja miriše na tebe... N
• Kako da upropastite rođeno dete?
• Senka sreće
• Jedan težak uzdisaj.
• Nirvana
• Šest dana bede i sedmi dan dosade
• Ludaci vs. mi "normalni"
• Želiš li da budeš srećan ili u pravu?
• "Treba obrađivati svoj vrt"